"Prvo je došlo do (Bulevara) oslobođenja, a potom je nastalo doba (Mosta) slobode"
Novosađani su u minulu subotu, drugi put u sedam dana, blokirali na sat, odnosno dva, jedan od svoja tri mosta – u prošlu subotu bio je to Varadinski, ovaj put na red je došao Most slobode.
Političari iz vlasti i njima naklonjeni mediji danima su uoči najavljenih blokada ključnih saobraćajnica i mostova u više desetina gradova širom Srbije – prvenstveno, jer su motivi među demonstrantima raznoliki, u znak protesta povodom usvajanja Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi (koji je predsednik Republike već potpisao) i Zakona o eksproprijaciji (ukaz o proglašenju još nije potpisan, najavljeno je naprasno usvajanje izmena tog zakona) – upozoravali na protivzakonitost takvih akcija, podgrevajući revolt kod dela građana činjenicom da će im biti ograničena sloboda kretanja.
„Blokada saobraćaja i puta koji vodi do dve novosadske bolnice, dokaz su da je toj plaćeničkoj bagri jedini cilj rušenje vlasti na ulici, dok o ekologiji apsolutno ne razmišljaju“, saopštio je Gradski odbor SNS Novi Sad.
Postoje, međutim, snimci kako su se u subotu okupljeni na raskrsnici Bulevara oslobođenja i Narodnog fronta, kao i na početku Mosta slobode, uredno sklanjali u stranu kako bi propustili vozila, čak i civilna, koja su se kretala prema Institutu u Sremskoj Kamenici.
Ironično je da upravo nad blokadom Mosta slobode, koja je trajala nekih sat i 40 minuta, nariču oni koji bez problema, za potrebe trka na Mišeluku, zatvaraju isti taj most za saobraćaj – i to na 15 sati tokom oba dana vikenda. Kako se tada stizalo do Instituta, to, naravno, sada nije tema.
Iole starijim Novosađanima samonicijativna blokada bilo kog od gradskih mostova može biti samo stvar krajnje nužde. Još je, naime, mnogim u svežem sećanju, u slučaju Mosta slobode, čak šestogodišnja blokada saobraćaja, izazvana rušenjem tog mosta u NATO bombardovanju 1999. godine.
U jednom mesecu te godine Novi Sad je ostao bez sva tri svoja mosta, i prvih meseci za prelaz preko Dunava korišćena je skela, a potom je izgrađen pontonski most. Varadinski most srušen je 1. aprila ali je izgrađen novi već sledeći godine, ponevši tad ime Duga (koje se nije primilo). Most slobode srušen je 3. aprila i posle dvogodišnje obnove pušten je u rad – čak dva puta – 7. i 11. oktobra 2005. (prvi put lokalne, radikalske vlasti, a četiri dana kasnije državni vrh i komesar EU Oli Ren). Tzv. Žeželjev most srušen je naposletku 26. aprila i na tom mestu je maja 2000. otvoren montažno-demontažni drumsko-železnički most „Boško Perošević“, da bi nakon višegodišnje izgradnje na nasledniku nekadašnjeg Žeželjevog mosta aprila 2018. godine krenuo (pa je ubrzo obustavljen) železnički saobraćaj, dok je drumski saobraćaj krenuo 1. septembra iste godine.
Minula subotnja blokada Mosta slobode – tačnije, raskrsnice na njegovom početku na bačkoj strani – nije prošla bez incidenata. U dva navrata su se učesnici protesta sukobljavali sa, pretpostavlja se, tzv. navijačima.
Neko je pronašao simboliku u tome da su se svi ti incidenti dešavali tačno tamo gde se tri kilometara dug Bulevar oslobođenja nastavlja u Most slobode: i hronološki je, kao i u samom Drugom svetskom ratu, prvo došlo do (Bulevara) oslobođenja, a potom je nastalo doba (Mosta) slobode.
Novosađani, budimo iskreni, nekako više razmišljaju o samom mostu (recimo, kolika će biti gužva na povratku s Fruške gore u nedelju popodne; ili dok su ga onako prelomljenog na par mesta godinama posmatrali sa Štranda), nego o njegovom imenu u kome stoji ideal življenja.
U subotu je ipak ime mosta, baš na tom mostu, a kao posledica onoga što građani već godinama trpe od ovakve vlasti, dobilo na važnosti. „Na slobodi, za slobodu naše zemlje i prirode“, glasio je jedan od mnoštva transparenata.
Most slobode jeste nastao u slobodi. Pušten je u rad 23. oktobra 1981. na Dan oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu, kao produžetak istoimenog (u međuvremenu prekrštenog) bulevara – pa oko imena koji će poneti nije bilo mnogo dileme. Srušen je tokom ratnog stanja, proglašenog usled napada NATO alijanse na SR Jugoslavije. Tadašnju političku huntu građani su godinu i po dana kasnije srušili na izborima. U danima novostečene slobode počelo je da se razmišlja o obnovi Mosta slobode.
Novac za obnovu, oko 40 miliona evra, dala je Evropska unija. Akademik Nikola Hajdin, koji je bio jedan od originalnih projektanata (uz Gojka Nenadića i Predraga Želalića), za nešto više od dve decenije dospeo je u zaista jedinstvenu situaciju za projektanta mostova – da dva puta gradi isti most.
A za Most slobode se to odista može reći. U obnovi mosta, koja je trajala između 2003. i 2005. godine, ni milimetar se nije odstupilo od prvobitnog projekta što će reći da je most potpuno isti kao i pre bombardovanja.
Originalni most građen je između 1976. i 1981. a glavni izvođač radova bila je beogradska Mostogradnja, koja je učestovala i u obnovi mosta.
Most slobode dug je 1.382 metra i spaja bačku i sremsku stranu Novog Sada. Izveden je u sistemu kosih zatega sa dva pilona, svaki visine 60 metara, na rastojanju od 361 metar. Ukupno ima 48 kablova (zatega). Tokom izgradnje ugrađeno je 30.000 kubnih metara betona uz 2.150 tona betonskog gvožđa, kao i 10.000 tona čelika. Most ima šest traka (po tri u oba smera) i dve pešačke trake. U nastavku mosta (gledano s bačke strane) naslanja se tunel Mišeluk, a prilikom izgradnje mosta napravljena je i petlja i priključenje za magistralni put ka Rumi.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: Pixabay)
